Као студент прве године докторских студија (коме су пре два дана и званично почела предавања) у прилици сам да се сусретнем са различитим (читај:“чудним“) реакцијама људи на моју одлуку да наставим школовање након завршеног факултета. Примера ради, недавно сам срела друга из средње школе после 100000 година који је, када сам му споменула докторске студије, искрено зачуђен рекао:“А шта ће ти то!?!?!?“ И тако....ово је само једна од многобројних, сличних, рекација на ову тему, што ме наводи на једно питање: да ли је високо образовање код нас потцењена категорија? Да ли се стицањем дипломе неминовно стиче и знање или је ово само један од услова (али неопходан!?) за професионални развој личности, а да право учење почиње тек запослењем? Kолико нам диплома факултета заиста обезбеђује квалитетно образовање?И...какав је квалитет образовања које нуде факултети Универзитета у Нишу?

  Obzirom da sam se relativno skoro našao u sličnoj diskusiji u društvu ljudi koji su listom završili fakultete i sada razmišljaju o daljem školovanju, evo mojih utisaka: većina ljudi želi da nastavi školovanje da bi sutradan sebi obezbedila bolje radno mesto i veću platu. Ovo jeste logično, ali radi se o tome da NIJEDNOM učesniku diskusije motovacija nije bila sticanje većih znanja! Ovo govori o tome kako visokoškolsko obrazovano građanstvo gleda na to visoko školstvo kod nas.
  Lično sam nezainteresovan da svoju diplomu podignem na viši nivo iz prostog razloga što poziv kojim se bavim zahteva neprestano praćenje trendova u IT oblasti, te bi me spremanje još nekoliko ispita za 3 godine koliko bi studije trajale unekoliko "ukočilo" u smislu primene u praksi stečenog znanja...

Slazem se. I sam sam na doktorskim studijama. Mislim da je prilicno tacno da ljudi upisuju doktorske studije kako bi imali OSNOV (vece sanse) da se zaposle na nekom od fakulteta - CITAJ: MOGUCNOST NEOGRANICENIH PRIMANJA, ili zbog tzv. VAZNIJEG STATUSA. Mnogim mojim poznanicima je to bio osnovni motiv za upis doktorskih studija na nekom od drzavnih fakulteta. S druge strane, upisivanjem doktorskih studija na nekom od privatnih fakulteta (imam i takvih prijatelja) stice se uslov za napredovanje u privatnim kompanijama (masteri na mnogim privatnim fakultetima uglavnom su blisko povezani sa mogucnoscu napredovanja u poslu ili startnog dobijanja visih pozicija u bankama, i moderno uredjenim kompanijama). Sada se sa pravom postavlja pitanje, a gde je u svemu tome znanje? Naravno, iako sve izneto ukazuje na jedan veliki stereotip u shvatanju pojma doktorskih studija koji vlada medju nasim ljudima, moje licno misljenje da ce se to uvrezeno misljenje vremenom promeniti. Primera radi, na Pravnom fakultetu u Nisu program doktorskih studija je pre skorasnjih promena bio na veoma anahronom nivou. Usmeni magistarski ispit se sastojao iz materije koja je vec savladana na osnovnim studijama. Tesko da se od studenta trazilo da vise nauci kako bi polozio taj usmeni magistarski ispit, te je zato bilo logicno postaviti pitanje: ZASTO BI NEKO ISAO NA DOKTORSKE DA BI PONOVO POLAGAO NESTO STO JE VEC POLOZIO !?  Danas je to mnogo drugacije. Programom su predvidjeni ispiti koji u ogromnom broju slucajeva nose obaveznu literaturu koja nije postojala na osnovnim studijama i koja je mnogo prilagodjenija vremenu od 1000 stranicnih suvoparnih knjiga sa osnovnih studija. Zaista mogu da se pohvalim programom ispita Medjunarodni ekonomski i finansijski odnosi i svrsishodnoscu onoga sto se kaze obaveznom literaturom. Program tog predmeta ukazuje na to da je autor programa znao da je svrha izucavanja materije primena u praksi, a ne dobijanje titule ili sertifikata. Iskren da budem, moje odusevljenje programom tog ispita je veliko, sto se uostalom i vidi iz moje diskusije. Upisao sam doktorske studije da bih nesto novo saznao i nesto novo naucio. Tacno je da postoje Master programi koji bi mi za mnogo manje vremena omogucili da steknem neko zvanje, ali i znanje. Medjutim, ja to gledam i sa ove tacke. Mnogi nasi akademici, zavrsili su studije kod nas, u tom nazovimo ga "retro" sistemu. Sada neki od tih akademika predaju na privatnim fakultetima koji imaju moderne programe, sto znaci da su se prilagodili. Mislim da ce se isto dogoditi i sa drzavnim fakultetima, prilagodice se trzistu i pocece, odnosno nastavice da prave programe koji ce zadovoljiti osnovni poriv jednog studenta: DA STEKNE NOVO ZNANJE, zato treba biti uporan i UCITI !

Ne bih se slozila da podela studiranja na privatnim i drzavnim fakultetima a priori znaci i podela na studiranje na kome se sticu prakticna i primenjiva znanja i studiranje prema zastarelim programima.
Svakako da ovo zavisi od konkretnog fakulteta u pitanju, i da ima prostora da se studijski programi inoviraju, ali nije bas da se na fakultetima "nista pametno ne uci" I ne treba zaboraviti da stepen stecenog znanja zavisi i od licnog stava koji neko ima prema studiranju i ucenju.

Ucenje se ne zavrsava sticanjem diplome bilo kog nivoa, vec se nastavlja i kroz rad i primenu onoga sto je vec nauceno. Odmah bih dodala da ne smatram da praktican rad u struci dokazuje da program nije prilagodjen, kako je receno "zahtevima trzista", te da se nauceno ne moze primeniti. Radi ilustracije: ja sam diplomirani pravnik, i studiranje prava mi je licilo na ucenje jednog sasvim novog jezika, a kada sam pocela da radim, nisam znala sta se govori ali sam razumela jezik na kome se govori, tako da sam imala osnovni preduslov da naucim i posao kojim se bavim.

Sto se tice doktorskih studija, koje sam i sama upisala, recicu samo nesto sto je meni rekao profesor sa fakulteta, a sto mi se zaista dopalo: steci doktorat ne znaci dobiti titulu, vec znaci odgovornost!
Ja znam kako sam ovo shvatila...

POzdrav svima,
Prilikom posete vasem sajtu videla sam da je kod vas moguc upis doktorskih studija sa prosekom nizim od 8,00. uz diferencijalne ispite.
Interesuje me kako ste do toga dosli, i da li mogu naci taj zakon u sluzbenom glasniku ili je to samo odluka fakulteta.
Ja imam prosek 7,93 i prilikom predaje dokumenta na mom maticnom fakultetu inace Univerzitet u Beogradu, rekli su mi da to nije moguce.
Hvala unapred