Članom 19. stavom 1. Zakona o osnovama svojinsko-pravnih odnosa predvidjeno je da: "Pravo svojine na posebnom delu zgrade može postojati na stanu, poslovnoj prostoriji ili garaži, odnosno garažnom mestu." Pretpostavljam da privatni investitori objekta svoje pravo da prodaju garaže, parking prostore posebno i nezavisno u odnosu na stanove u istom objektu crpu upravo iz ovog člana. Članom 1. Zakona o prometu nepokretnosti predviđeno je da promet nepokretnostima slobodan, a pod nepokretnošću se podrazumevaju i posebni delovi zgrada (stanovi, poslovne prostorije, garaže i garažna mesta), što takođe ide u prilog ustaljenoj praksi. Međutim ono što stvara nedoumicu, barem prema mom subjektivnom mišljenju proizilazi iz člana 19.st.2. Zakona o osnovama svojinsko-pravnih odnosa: ''Na zajedničkim delovima zgrade i uređajima u zgradi vlasnici posebnih delova zgrade imaju pravo zajedničke nedeljive svojine.'' Članom 42. Zakona o planiranju i izgradnji predviđeno je da pravila građenja kao sastavni deo urbanističkih planova (GUP, DUP) sadrže i određuju uslove i način obezbeđivanja pristupa parceli (na kojoj se gradi objekat) i prostora za parkiranje vozila. Praksa je da se pomenutim pravilima predviđa da investitor mora da obezbedi za svaki stan jedno parking mesto, odnosno jedno parking mesto za svakih 70 metara kvadratnih poslovnog prostora. Članom 3. Zakona o prometu nepokretnosti predviđeno je da se prenosom prava svojine na zgradi istovremeno prenosi i pravo svojine na zemljištu na kome se zgrada nalazi, kao i na zemljištu koje služi za redovnu upotrebu zgrade. Dakle, tumačeći ove odredbe, možemo izvesti zaključak da se prodajom nepokretnosti (zgrade), stiče svojina i na zemljištu. Kako se na zemljištu nalaze parking mesta za pomenuti objekat u minimalnom broju utvrđenim GUPom i DUPom, to su vlasnici zgrade vlasnici i parking mesta. U jednom svom izlaganju, bio sam slobodan da tu vrstu parking mesta nazovem ''pripatkom nepokretnosti'' iako je to možda laički termin s obzirom na prirodu pojma ''pripadak stvari''. No postavljaju se dva pitanja: 1) kako onda posebno prodavati parking mesta, i 2) kako individualizirati određena parking mesta u odnosu na stanove s obzirom čl.19. Zakona o osnovama svojinsko-pravnih odnosa. Mislim da je neophodno samim projektom predvideti i vezati određene prostore za određeni stan u smislu (podrumskog dela, ostava, garaža - tj.parking mesta), te bi na taj način bilo moguće svakom kupcu da kupovinom stana stekne u svojinu i tačno određeni deo parcele na kojoj se nalazi parking mesto (priroda ovakve vrste individualizacije koja mora da bude pokrivena ugovorom u kom ce se navesti primera radi parking br.4a, je Ugovor o nacinu koriscenja parcele izmedju suvlasnika). Da bi se parking mesta prodavala odvojeno od objekta, smatram da je neophodno izvršiti preparcelaciju i izgraditi parking mesta koja nisu sastavni deo građenog objekta.